Ručak
Autor: Miljenko Stojić
Veritars 2006.
Jošku su se Slavkovi poslovi činili dvojbeni. Izgleda da je marljiv, ko i onda u Njemačkoj, ali zar je samo to jamstvo nečijeg uspiha. Zacilo nije. Mora tu bit i nešto drugo. Samo što? Joško to nije znao. Znao je samo da Slavkovi poslovi iz dana u dan napreduju i da mu je kuća sve ljepša i ljepša. Čak se govorka da će zaposliti još djelatnika i otvoriti radnju u obližnjem gradu. Širi se, širi, dobro, nema što. Kako samo uspiva u tome?
Vozilo mu je i dalje kašljucalo. Stara njemačka Buba. Kupio ga je davnih godina i bio mu nekako privržen. Podsjećalo ga na mlađe dane, na ono vrijeme kada je u tuđini snivao o domovini, čitao emigrantski tisak, u gostionici pjevao zabranjene pjesme i prsio se da će zavrnuti vratom onome tko se usudi njega i njegovo društvo otkucati jugošima. A upravo se to dogodilo. Imao je grdnih muka iščupati se od optužaba. Ispitivao ga nitko drugi nego njegov školski kolega, tadašnji udbaš, Klempo. Dali su mu taj nadimak, budući da je slabo učio i neprestano sjedio u zadnjoj klupi. A lijevo mu je uho nekako obješeno visjelo.
No, vjerojatno zahvaljujući baš njemu dobio je putovnicu ponovno u ruke i naputak za put da bolje pripazi u kakvom se društvu kreće. Nije mu trebalo dvaput govoriti. Unatoč tomu što se nije bojao prorijedio je odlaske u gostionice i više pazio na svoje ponašanje u društvu. Kod kuće je imao veliku obitelj i nije samo njegova koža bila u pitanju. Uz to, Nijemci su sklopili nekakav dogovor s Jugoslavijom i ubojstva njezinih protivnika postala su previše česta. Jedino je i dalje neumorno čitao »emigrantsku pamet« razmišljajući o svojoj sudbini i sudbini svoga naroda.
Kada mu se Slavko pridružio u tuđini bilo mu je mnogo lakše. Opet je imao nekoga pred kim se moglo izgovoriti, a da ne strahuješ da će to prenijeti drugima. Zna ga je iz ditinjstva. Uvik je bija od riči, kad nešto naumi nema te sile koja ga je mogla pokolebat. I nikad nije vara. Iša je pošteno kroz život pa makar ga to skupo stajalo. Eto, zato si mu moga virovat.
Prošao je Bubom pokraj Joze. Opet je prosila blizu mosta. Zbog čega joj se ne da nešto radit?! Mnogi za nju kažu da je luda, ali njemu se ne čini da je tako. Kako zna prosit ako je takva? Pusti ti to. Mnogi su taki, a tamo se pokaže da su drukčiji. Istina, ona nema bogatu kuću kako pričaju za neke, ali tko zna što radi s onim što uprosi? A ne bi se reklo da malo uprosi. Mnogo ljudi prođe preko mosta i drugim mjestima gdje je se zna viđati.
Bubino kašljucanje strašno ga je živciralo. Svratit će do Slavkove radionice. Neka pogleda što joj je, valjda mu ne će puno naplatiti, nije trenutno pri nekom velikom novcu. Dobro je trošio u zadnje vrijeme, a mirovina još nije stigla. Tješilo ga je samo to što je znao da će stići, vjerovao je on svome Nijemcu. Eh, da smo mi ko Švabe. Sve bi procvitalo. Pogledaj ti ovaj kraj. Ima sve osim vode. Ali, ona se more dovest. Švabe to rade jednim prstom. Zapadalo je i njega raditi na takvim pothvatima. One grdosije od strojeva orale su brdo ko puru. Neka su bogati, kad su tako marljivi!
Zagledao se u granu badema pred kućom. Iako je još bilo prohladno, ona je procvjetala. Baš će zato i stradati, pomislio je u sebi. Kud rani! Ali je i rabar taj bajam, nametnu mu se druga misao. Sve može izgledat drukčije, ovisi s koje točke gledaš. Uklizao je polako svojom Bubom u dvorište.
Ugođaj u radionici je bio njemački. Djelatnici nisu puno međusobno pričali, uglavnom o poslu, i nitko nije besposleno šetkao okolo. Slavko je bio među njima u radnoj odjeći i marljivo radio. Stvarno je nepopravljiv. Uostalom, kako će se popraviti u ovim godinama? Sreća da je okrenuo pravim putom. Ne daj Bože da je bilo drukčije. S naravi koju je imao mogao je svašta učiniti.
Znao je da mora čekati na red bez obzira na poznanstvo. Slavko je kratko pogledao Bubu, upitao nekoliko pitanja i prionuo poslu. Joško se vrzmao oko njega, stao na neki ključ, ključ ga udario po nozi, a on opsovao. Odmah se ugrizao za jezik. Znao je da slijedi kazna.
»Ubaci«, kratko je rekao Slavko.
Znao je gdje treba ubaciti. Sam je to vidio, a i drugi su mu pričali o tome. Izvadio je neku manju novčanicu i bacio je na hrpu drugih. Očito se dobro psovalo ovih dana, pomislio je.
»Još«, bio je Slavko neumoljiv.
Nije mu se to radilo, ali ako želi popraviti vozilo morat će. Slavko je najbolji majstor za ovakva vozila i bilo bi ludo ići nekom drugome. Mislio je da će još jedna ista novčanica biti dovoljna.
»Još«, nije Slavko popuštao.
Nije ni čudo što se neprestano bogati kad ima ovaki budala ko što sam ja. Mi psujemo, a on se bogati. Stvarno smo tukci. Gledao je u novčanicu koja bi mogla dovršiti ovo natezanje. Bilo mu je žao dati je. Trebao je ... Ma, ništa nisam treba. Bubu treba popraviti.
»Dobro je«, zaključio je Slavko.
Nastavio je dalje raditi na Bubi. Joško je gledao i šutio.
»Morat ćeš doći sutra. Naručit ću pravi dio i Buba će biti ko nova.
Neka pričeka ovakva do sutra, a ti polako pješke kući. Dobro će ti doći. Trbuh ti je prilično narasta. To nije dobro za zdravlje.«
Nije imao kud. Pozdravio se i pošao. Da nije Slavko u pitanju, ozbiljno bi se naljutio. Ovako zna da mu ne laže i da je to najbolje. Baš sam neki bajam, pomisli u sebi, prolazeći pokraj stabla badema. Što je time htio reći ni sam nije znao.
Joza je i dalje stajala kraj mosta.
»Daj nešto«, dobacila mu je.
Živčano je odmahnuo rukom i dodao: »Imaš ti dovoljno, ne treba tebi ništa«.
»Imaš i ti, pa opet ne daš«, odgovorila mu je. »Slavko je puno bolji od tebe. On dadne, a svaki misec dadne i svečani ručak. Pravi je čovik.«
»Što?«.
»Ništa.«
Opsovao je.
»Samo ti psuj. Meni će ručak bit, a ti ode u paka. Pržit će te tamo ko na roštilju. Slavka ne će. On redovno ide u crkvu i ne psuje.«
Joško je zastao. Psovka, ručak, novčanice. To je to! Nas globi, a njima daje. Baš je buzdo.
»Ajde prolazi, što si blenuja? Kvariš mi posa!«
Veritas, 12. studenog 2006. / 17. prosinca 2010.
