Sam ću te potražiti
Autor: Miljenko Stojić
Veritars 2007.
»Ti si najobičnija budala!« »Neka sam.«
»Tko je vidija davat tolike novce! Znaš li da virovatno nikad ne će tamo
stić. Ako i stignu, što si postiga? Ispucat će i u vitar.«
»Sad si ti budala. Ne će i oni ispucat u vitar, već će oni oslobađat Domovinu. Ali tebi izgleda ništa nije jasno. Iša si u jugoslavenske klubove i još su ti njiove manitovštine u glavi.«
Ljudevit je zašutio. Ima Serđo donekle i pravo. Ali, nisam iša u te klubove što nisam volija Rvacku. Samo sam mislija da smo svi zajedno jedna država i da nema te sile koja more razorit Jugoslaviju. Ta imali su prijatelje i na Istoku i na Zapadu. I Amerikanci su i podržavali. Ipak, nikad nisam da da me zovu Jugoslavenom. Ja sam bija Rvat. To i je ljutilo, ali su me privaćali. Valjda su mislili da sam naivan, što li? A Serđo je uvik bija na drugoj strani. Iša je u rvacka društva, emigrantska kako su i zvali ovi iz kluba, a neki kažu da je bija i terorist. Ko zna di je istina? No, ono što se zna je to da nije smija kući.
Odma bi ga uvatili. Pisali su o njemu u novinama, nazivali ga raznim imenima. Nije se ni sad prominija, samo je posta žešći. Čim je krenulo ovo s raspadom Juge, uključio se u akciju. Ako ikada nadrlja, to bi moglo biti upravo sada. Ma, mudar je on, izvući će se, nije on od jučer.
Vozila su jurila svojim pravcem, ljeto se primicalo kraju, vijesti i nadalje govorile o ranjenima, mrtvima, protjeranima. Javna glasila bubnjala su o rastućim nacionalizmima, oživljavanjem fašističke aveti iz prošlosti, potrebi čvrstom rukom uvesti red. Ljudevit i Serđo živjeli su svoje živote daleko od rodnog kraja kojeg su obojica jednako voljela.
Polako je stizala nedjelja kada je hrvatska zajednica trebala ugostiti važnog političara iz Domovine. Stariji su se najviše čudili mlađima. Neki od njih jedva su sricali hrvatske riječi, ali su se žestoko uključili u obranu krajeva iz kojih su došli njihovi očevi, djedovi i pradjedovi. Sve je odisalo nekim posebnim zanosom, kao ono 41., znali su reći jedni. Drugi, kojih je bilo u puno manjem broju, ako se ne računaju njihovi sinovi i kćeri, odgovarali bi im da je zato i trajalo tako dugo. Unatoč tomu živost hrvatske zajednice u čitavoj zemlji neprestano je rasla. Nedjeljom poslije sv. mise prepričavalo se čiji je sin ili kćer otišao u Domovinu. Zna se zašto, nije trebalo razjašnjavati.
Serđo je bio glavni u odboru za doček. Nije mu bilo mrsko. Cijenio je političara koji dolazi. Činilo mu se da bi on moga puno toga napraviti za rvacki narod. Kako se samo zna odlučno postavljati i vući poteze koji odgovaraju baš za taj trenutak. Ponašao se poput nekog starog, iskusnog i prepredenog zapadnog političara. Jedino je bija puno, puno pošteniji. Ta borija se za svoju domovinu, ne za svoju lisnicu.
Nakon velikog javnog nastupa priređena je obilna, svečana gozba. Stolica se jednostavno kupovala. Tko je želio nazočiti, morao je platiti najmanje 1.000 $, a mogao je dati i više. Po starom dobrom običaju novčani doprinosi davat će se i tijekom same večere. No, u tome nije morao svatko sudjelovati. Serđo se začudio kada je spazio Ljudevita. Niti je prije zalazija u ovakva društva, niti je nešto posebno bogat! Svašta!
Nije odmah bilo onih velikih, počesto i dosadnih, govora. Serđo je samo kratko pozdravio nazočne, a na poseban način pristiglog političara, želeći im svima da se dobro osjećaju. Nije mu to išlo najbolje od ruke, uspio se nekako snaći. Činilo mu se da je puno lakše raditi, nego li govoriti. Čim je završio, političar je sjeo i prionuo toploj juhi. Očito je bio umoran i gladan.
»Stanimo«, reče iznenada Serđo.
Političaru je žlica zastala u zraku.
»U nas je običaj da se prije jela prekrižimo. Župniče, izvolite predvoditi molitvu.«
Političar je spustio žlicu na stol kao da je vrela i skočio sa stolice. Neki su se podsmjehivali. Župnik je molio uobičajeno mirno. Poseban ugođaj nalegao je na čitav ovaj skup.
Tijekom večere pričalo se o svemu i svačemu, držali se govori. Izgledalo je da su svi ponosni što su upravo sada tu i što mogu pomoći u rađanju domovine. Svi su znali da se ovaj put ne smije izgubiti i to je bila jedna od glavnih misli u svim govorima. Od vremena do vremena nazočni bi prilazili glavnom stolu i darivali svoj ček. Hrpa je neprestano rasla. Serđo se nije trudio gledati u iznose. Znao je da se daje od srca i da se daje koliko se može.
»Znate što! Kada dođete u Zagreb, potražite me. Puno ste učinili, naravno i svi zajedno. Rekli su mi za Vaš prilog. Hoće li Vam to ugroziti poslovanje?«
»Moje poslovanje ne može ništa ugroziti. Njega Bog čuva. Bogatstvo mi je on dao te ako treba ostati bez njega ne će mi biti žao. Uvijek će se naći nekog posla, a i djeca me ne će ostaviti na cjedilu. Nego, ono o posjetu u Zagrebu. Hvala Vam za poziv. Međutim, Vi imate puno posla i ja Vam ne želim smetati. Kada sve završi, bit će vremena za posjete. Ipak, ako se slučajno dogodi da se ovo što je prikupljeno ne uporabi onako kako treba, sam ću Vas potražiti. Poziv ne će biti potreban.«
Pogledali su se ozbiljno i muški. Trajalo je to nekoliko trenutaka i zaključeno osmijehom. Skup je zalazio u duboku noć.
»Evo, donija i ja nešto«, prenu Serđu Ljudevitov glas. Upravo je razmišljao kako pomoći još više od ovoga, iako ni ovo nije malo. Tko zna dokle će sve to trajati!? Zagužvalo se skroz ozbiljno.
»Hvala ti.«
Serđo nije znao što bi više rekao. Malo se smeo. Mimo običaja pogledao je u njegov ček. »Bože«, promrmljao je sebi u bradu.
»Samo malo«, doviknuo je za Ljudevitom koji se udaljavao. Okolni su okrenuli glave. »Zaboravija sam ti nešto reći«, ispravio se Serđo.
Spustio je glas.
»Čovječe, jesi li svjestan koliko si napisa na čeku?«
»Jesam! Ako te zanima odakle mi sve to, reći ću ti da sam proda onu
vikendicu. Možeš provjeriti.«
»Ma, stani, nije ono bila vikendica, ono je bila kuća. Ne može ...«
Ljudevit je zaoštrio glas.
»Slušaj ti! Dovoljno sam odrasta da znam što činim. A bilo bi dobro da i ti znaš. Inače, sam ću te potražiti«, reče Ljudevit i kratko namignu.
Serđo je zurio za njim, a on je polagano odlazio na svoje mjesto. Okolni su podigli glave. Nešto se očito dogodilo, samo, sve je mirno. Odmahnuli su rukom. Političar je upravo započeo s još jednom pričom iz Domovine. Napeto su ga slušali.
Veritas, 25. rujna 2007. / 17. prosinca 2010.
